Jednom davno živio dječak po imenu Janko. Janko je živio sa
svojom majkom. Bili su jako siromašni. Imali su samo jednu kravicu. Jednoga
dana majka reče Janku, „Moramo prodati kravicu.“.
Na putu prema tržnici, Janko sretne starca koji ga nagovori
da kravicu mijenja za čarobna zrna graha.
Kad se Janko vratio kući, a umjesto novaca donese zrna
graha, majka se jako naljuti te baci zrna graha kroz prozor.
Ujutro Janko kroz prozor ugleda veliku stabljiku graha,
toliko veliku da je dosezala u nebo. Janko se počne penjati na stabljiku i
penjao se, i penjao sve dok nije stigao do dvorca u oblacima. Sve je bilo
ogromno u tom dvorcu. Odjednom, Janko začuje duboki i hrapavi glas, „Njušim
ljudsku krv!“. Janko se brzo sakrije u ormarić. Ogromni div uđe u sobu i sjedne
u ogromni naslonjač.
„Nesi“, reče div kokoši koja je nesla zlatna jaja. I ona mu
da zlatno jaje.
„Sviraj“, reče div zlatnoj harfi i harfa počne svirati. Bio
je to najljepši zvuk koji je Janko ikada čuo.
Dok je harfa svirala, div zaspe. Janko se išulja iz
ormarića, uzme kokoš i harfu te se da u bijeg. U to se div probudi te potrči za
Jankom ne bi li ga ulovio. Ali se Janko
onako mali, puno brže i spretnije spuštao niz stabljiku, negoli div.
Kad je majka vidjela Janka i diva koji ga lovi, uzme sjekiru
i čim se Janko spustio na zemlju, presiječe sjekirom stabljiku. Div se strovali
na zemlju svom svojoj veličinom i težinom. Otada ga nitko nikada više nije
vidio.
A Janko i njegova majka, zahvaljujući kokoši koja nese
zlatna jaja, živjeli su sretno do kraja života uz najljepši zvuk zlatne harfe.
Nema komentara:
Objavi komentar