Bili su najbolji prijatelji.
Zajedno su slagali kocke, crtali i dijelili užinu.
Jednog dana, Luka je donio svoju novu crvenu autić.
Stavio ga je na stol i rekao:
“Pogledaj, Marko, ovo je moj najdraži autić!”
Marko se nasmiješio i rekao:
“Mogu li se i ja igrati s njim?”
Luka je slegnuo ramenima:
“Dobro, ali pazi, to je novi autić!”
Marko je sretan uzeo autić i počeo se igrati.
Ali slučajno mu je autić pao na pod i malo se ogulio.
Luka se naljutio i viknuo:
“Rekao sam ti da paziš! Više ti nikad neću posuditi svoje igračke!”
Marko je spustio glavu i tiho rekao:
“Žao mi je, nisam htio. Samo sam se igrao.”
No Luka je okrenuo glavu i otišao se igrati sam.
Marku su oči postale vlažne.
Sjeo je u kut i osjećao se tužno i usamljeno.
Njihova je teta Ana to primijetila te im prišla.
“Što se dogodilo, dečki?”, upitala je.
Marko je šapnuo:
“Slomio sam mu igračku... ali nisam htio...”
A Luka je rekao:
“To je bio moj najdraži autić! Sad više nije lijep.”
Teta Ana ih je pogledala i rekla:
“Vidim da ste obojica tužni. Luka, jesi li čuo da je Marku žao?”
“Jesam...” – tiho je odgovorio Luka.
“A Marko, jesi li čuo da je Luka tužan jer mu je važno da mu autić ostane lijep?”
“Jesam...”
Teta Ana se nasmiješila i rekla:
“Kad se prijatelji posvađaju, mogu pokušati razgovarati i oprostiti.
To je način da opet budu sretni zajedno.”
Luka je malo razmislio, pa prišao Marku i rekao:
“Žao mi je što sam vikao. Znam da nisi htio slomiti autić.”
Marko se nasmiješio:
“I meni je žao što sam bio nepažljiv. Hoćeš da zajedno popravimo autić?”
Luka je klimnuo i nasmijali su se.
Uz malo selotejpa i pomoći njihove tete, autić je opet bio spreman za igru.
A Luka i Marko su se zagrlili i nastavili se igrati – zajedno, kao i prije.
Poruka priče:
Kad se prijatelji posvađaju, ne moraju ostati ljuti.
Ako razgovaraju, saslušaju jedan drugoga i oproste –
prijateljstvo postaje još jače!
Nema komentara:
Objavi komentar