Bila jednom jedna mala kiša, ne veća od jedne malo manje kiše. Bila je lijena i nije joj se dalo padati.
Uostalom, zašto bih ja padala kad se svi dižu?! - tješile je mala kiša samu sebe.
Ipak, mala je kiša znala da je potrebna svima i zato odluči da ode u selo i pita bi li padala. Dođe do prve kuće i svojim tankim, vlažnim prstima pokuca na prozor.
- Tko je? - upita domaćin.
- Ja sam. Mala kiša. Došla sam te pitati mogu li sutra padati? - Oh, ne. Nemoj sutra padati. Pokosio sam veliki komad sjenokoše. Smočit će mi sijeno!
- Dobro, neću sutra padati da ti ne smočim sijeno!
Sutradan predvečer mala je kiša pokucala na prozor drugog seljanina i upita:
- Domaćine, ja sam mala kiša. Smijem li, po tvome, sutra padati?
- Oh, smiluj mi se, mala kišo, meni siromahu! Sutra namjeravam popravljati krov na kući da mi ne prokišnjava. Ako možeš, odgodi svoje padanje za dva-tri dana!
- Dobro, neću sutra padati da možeš urediti krov na kući!
I tako je mala kiša išla od kuće do kuće i raspitivala se bi li slobodno padala. U jednoj su joj kući rekli da sutra idu na izlet pa trebaju suho vrijeme, u drugoj su se spremali da suše pšenicu, u trećoj su je molili da ne pada jer sutradan pripremaju svadbu. Kad je mala kiša vidjela da nitko u tom selu ne želi da ona pada, jako se rastužila i spustila dvije-tri krupne suze. Zatim zavukla u bijelu svilenu košuljicu oblaka i zamolila vjetar da je odnese u drugi kraj, gdje će se moći do mile volje isplakati.
Nema komentara:
Objavi komentar